Vodič : Aleksandar Tijanić

Detaljnije infomacije na sajtu : http://pozitiv-club.net/

1. dan: Polazak iz Beogarada, preko Slovenje i Italije.
2. dan: Smeštaj u motelu Chamonix, odmor i noćenje.
3. dan: Treking i tura obilazak jezera Lac Blanc koje se nalazi na visini od 2356 metara.
4. dan: Obilazak glečera Mer de Glas, treking tura. Povratak u Šamoni, noćenje u motelu.
5. dan: Dan za odmor u Šamoniju, obilazak grada, šoping, i druge zanimacije. Noćenje u Šamoniju.
6. dan: Treking tura koja polazi iz mesta Les Houches do glečera Bionnasay, zatim povratak u Šamoni. Noćenje.
7. dan: Polazak iz Šamonija, preko Aoste do kampa u Pontu, odmor, noćenje.
8. dan: Polazak na treking turu do doma Vittorio Emanuele na visini od 2735 m. Noćenje u domu Vittorio Emanuele II.
9. dan: U ranim jutarnjim satima polazak na najviči vrh Italije Gran Paradiso 4061 m, povratak u dom, odmor i povratak do kampa u Pontu. Noćenje u kampu.
10. dan: Polazak za Beograd uz obilazak Verone. Dolazak u Beograd u kasnim večernjim časovima.

CENA: 360 Evra

U cenu uračunato:

• svi troškovi prevoza
• 5 noćenja u Šamoniju
• 2 noćenja u kampu u Pontu
• 1 noćenje u domu Vittorio Emanuele II
• Gondola pri obilasku jednog od glečera

U cenu nije uračunato:

• hrana
• voda i svi ostali napitci
• troškovi lične prirode poput korišćenja telefona, interneta, kupovine suvenira, itd.

Centru za kulturu Sopot sa početkom u 19 h . Postavka će biti izložena dve radne nedelje.

Fotografije sa otvaranja  izložbe možete pogledati u galeriji .

Dobro došli !

Fotografija odštampana na platnu je postojana, otporna na UV zračenje, atmosferske uticaje – jednom rečju dugotrajna i postojana. Zbog svoje ekonomičnosti i efektnosti u izrazu, printovi na platnu su izrazito pogodni za opremanje svih  stambenih i poslovnih enterijera: stanova, hotela, restorana, kafića, kozmetičkih, frizerskih salona, banaka, prodavnica.

Nakon štampe, po dogovoru radimo zatezanje platna na tzv. blind ram, kao i premazivanje printa specijalnim laminat-lakom (može biti mat ili sjajan) koji printu obezbeđuje trajnost i zaštitu, kao i fantastičan izgled “ulja na platnu”.

vidi dalje>

13.06. oko 16h smo se sakupili kod Hrama sv. Save. Uobičajena lokacija za polaske na planinarske ture, dva mini busa  i 15 učesnika ekspedicije uključujući i mene. Krenuli smo put  Italijanskih Alpa.

Nakon noći  putovanja i celog pre podneva, došli smo u Italijanski ski centar Cervinia koji se  nalazi na oko 2000 mnv. Plan je bio da tog dana, po dolasku, odmah krenemo na uspon, ali zbog   vožnje smo već kasnili, tako da je bilo neizvodljivo da se odmah krene u planinu. Pokušao sam da nađem kamp, ali ni to nismo uspeli ,van sezone je sve zatvoreno, čak nema ni  prodavnica koje rade. Jedina mi je mogućnost bila da pronađem neko mesto, van centra Cervinie i da tamo, na divlje, postavimo kamp, nadajući se da nećemo nikome smetati, pa šta bude. Takođe, plan je bio da se žicom izvučemo do 3700m, pa da onda nastavimo ka Braithornu, ali i to nije bilo izvodljivo, jer  žica nije radila. Van sezone se vrše servisi. Petar i ja smo otišli do lokalne gorske službe gde smo nabavili kartu i informisali se o detaljima na usponu, s obzirom da smo obojica prvi put na ovom delu Alpa.

15.06. Našao sam pogodan plato za kamp, postavili smo šatore, spremili hranu i  predveče sam im izložio plan, tj. razgovarali smo da li da odustanemo od ovog vrha, jer je previše naporno u jednom danu popeti se i sići , ili  idemo, pa dokle stignemo. Cela grupa je bila za polazak na uspon. Prenoćili smo i negde oko 5h ujutru, smo krenuli na uspon ka vrhu.

16.06. Već u startu je Petar   takođe tahnički vodič ove ekspedicije, bio nervozan zbog malog kašnjenja pri polasku i počeo je da postavlja jači tempo hoda, zbog kojeg  je Bogdan odmah rešio da odustane. Izašao sam na čelo kolone i usporio grupu  kako bi svi  sustigli one na početku,  a zatim  krenuo laganim tempom,  koji je bio prihvatljiv za sve, da dalje vodim grupu.   Za  vreme našeg uspona na Braithorn  ,sa naše leve strane probijao se kroz oblake vrh Materhorna .Gledali smo sa strahopoštovanjem i divljenjem njegove okomite strane i stene.

Kretali smo se po stazi koja je dobro markirana. Posle nekih 4 sata stigli smo do dela gde se završava žica i  polako počinje sneg. U tom delu sam napravio pauzu, uvezali  smo grupe u naveze  i polako krenuli na uspon  preko glečera , za koji smo mislili da će biti problematičan, ali na svu sreću nije bio.

U startu se pojavio problem vezan za tempo  nekih u navezi. Neki su opet hteli brži tempo, a drugi, opet to nisu mogli da prate, pa smo na nekom delu prevezali naveze i sporije stavili u jednu, a brže u drugu navezu.  Ja sam bio na začelju, u sporijoj navezi, jer tako odgovara mom tempu, a ujedno niko ne ostaje iza mene, pa  imam dobar pregled grupe.

I pored mog sporog tempa, Dražen nije mogao da me prati, pa smo Maja i ja  imali problema s njim. Morali smo da ga vučemo svo vreme. Nakon  nekog vremena, kada smo izašli sa eksponiranih delova na sigurnije tlo, odvezao sam ga iz naveze.  Maja i ja smo lagano  krenuli na uspon bez Dražena. On i dalje nije odustajao, ali je dosta kasnio za nama.

Posle nekih 3 sata stigli smo, uz dosta muke zbog jakog sunca i lošeg snega, do prevoja sa kojeg se vidi vrh.  Shvatili smo da nam treba još  bar 3 sata  da ga ispenjemo, a već se bliži mrak i u susret nam dolaze oblaci uz grmljavinu  i padavine.

Odluka je konačna. Vraćamo se. Okupljajmo se na tom delu, pravimo nekoliko fotografija  i  krećemo na silazak. Dalje se ne može. Ostvarena visina je oko 3 750 mnv.Odlična visina za prvu aklimatizaciju.

Visinska razlika u usponu  je 1 750m i  toliko  u silasku. To je previše za jedan dan, a šatori su ostali u kampu. Ne možemo da noćimo, pa da nastavimo na uspon sutra.

Silazimo polako po lošem snegu, mokrom i  klizavom. Nakon što smo došli do kamenog dela staze,  Maji je pozlilo i nije mogla da silazi , iz prve pomoći sam joj dao nekoliko tableta koje će joj pomoći  i zamolio   radnike sa žice da je spuste do sela  terenskim vozilom, jer nije mogla da hoda.

Problem je bio što nije jela i nije uzimala dovoljno vode, udarila je i sunčanica.

Radnici su nam izašli u suret i Maju spustili u  kamp, tako da se brzo oporavila.

Po silasku u selo, dobijamo novu vest.  Posetila nas je policija i rekla da moramo da sklonimo šatore sa tog mesta još večeras, što znači pakovanje i premeštaj do legalnog kampa. Tako i uradismo, ali nigde nema kampa koji radi. Svi su zatvoreni. Posle tri neuspela pokušaja nađosmo jedan kamp  “Dalay Lama”, udaljen oko 10 km od puta kojim smo trebali da idemo .

Nakon što smo se smestili u odličnom kampu  za 10e po osobi, večerali, tuširali se i odmorili, krenusmo na spavanje do novih pobeda .

17.06.  Novo jutro i novi problemi. Petar  nije nosio naočare za sunce, ja to nisam primetio, jer sam bio na začelju kolone i dobio je privremeno slepilo. Oči su mu otekle, imao je dosta opekotina od sunca, na licu, jer se, kao i Mladen, koji je imao takođe, dosta opekotina, nisu mazali dovoljno, ili uopšte.

Probali smo u malom selu da nađemo ambulantu, ali nije radila, pa smo čekali par sati da dođe dežurni lekar u to selo. Nakon 3 sata dolazi lekar, ali kaže da nam ne može pomoći, jer  mora ići u Dom zdravlja u Aosti. Problem je takođe što Petar nema osiguranje, a to će da košta. Po savetu  Ilinke,  koja je med. sestra,  kupili smo kapi i obloge za oči i davali mu tokom puta do Chamonija.

U Chamoniju smo se smestilu u motel, u kojem smo već bili prošle godine. Tu smo  lečili Petra i Mladena od opekotina  i stavljali Petru  obloge na oči. Rešio sam da produžim boravak u hotelu još jedan dan, da vidim da li će Petru biti bolje, pre nego što donesem odluku da li da uopšte ide na Mont Blanc.

Dok se Petar odmarao i lečio, mi smo prvi dan iskoristili da prepakujemo opremu  i nabavimo potrebštine za uspon na Mont  Blanc. Drugi dan smo krenuli na treking turu do jezera La Blanc na 2 500mnv. Preko ferata, lepih alpskih staza, došli  smo do doma, odmorili se,  popili kafu,  po neko pivo iz  krigli koje su nam svima zapale za oko, al’ pošto nas je bilo puno, zadržali smo samo jednu kriglu za uspomenu, a koju smo poklonili našim drugarima iz Hrvatske. Polako smo sišli drugom stazom. Odlično proveden dan, cela ekipa je bila zadovoljna. Svi smo  uživali, sem Roka i Bogdana, koji su odlučili da ostanu u gradu.

Nakon povratka u motel, Peci, koji je odmarao, je već bilo dosta bolje i doneli smo odluku da  sa njim, ranom zorom,  krenemo na uspon, ka Mont Blanu.

18.06. Budimo se. Iznenađenje. Pada jaka kiša. Lije k’o iz kabla, donosim odluku da ne idemo na uspon. Nije dobro da ljudi  potpuno mokri spavaju na 3 100 mnv. u šatorima .

Ostajemo još jednu noć u motelu i sutra krećemo, ako prestane kiša. Imamo taman  toliko vremena za odmor da se Petar potpuno oporavi.

19.06.  Vreme je daleko bolje, oblačno, ali bez padavina. Krećemo mini busevima do Les Hoshes već oko 8h, kako bismo stigli na prvu žicu koja vodi do stanice Bellevu na 1 800 mnv . Kupujem karte i ukrcavamo se u prvu žicu.  Izlazimo na stanici, silazimo do zubčastog voza, čekamo ga oko sat vremena. Vozimo se do prve stanice, isto kao i prošle godine, dalje moramo  pešice, oko 1,5h više hoda zbog radova na železnici.

Već u samom  usponu do Orlovog Gnezda počinje sneg. U ovo doba godine  uslovi su  malo suroviji, ima više snega, leda, pa  je i uspon rizičniji.

U usponu se opet pojavio  problem sa Draženom koji dosta kasni  za grupom.I  Bogdanu je naporno. To može da pravi veliki problem za usklađivanje naveza, zato ću kasnije  doneti odluku da Dražen i Bogdan, ne idu na završni uspon. Tu je nastao i drugi problem,  negde na pola puta sam saznao da je Dejan otišao sam ispred grupe, bez mog znanja, što nije smeo da uradi.

Nakon par sati smo svi stigli u dom Tete Rousse na 3100 mnv, osim Dražena i Bogdana. Oni su kasnili par sati. U domu smo se okrepili, pripremili svoju hranu i ručali, prepakovali višak opreme i pored doma postavili šatore. Tada sam održao sastanak. Odlučio sam da zbog nastale situacije  ja ne idem na završni uspon, nego da ostanem sa delom grupe koji, zbog  nepredviđenih okolnosti, zaleđenih stena i loših uslova za uspon nije mogao da ide dalje.

Na sastanku sam drugom delu grupe, koji je bio spremniji, obrazložio zašto drugi deo ne ide na uspon i  preneo vođstvo završnog uspona na Pecu.

Bogdan i Dejan  su bili saglasni sa odlukom. Ljudi koji su ostali u kampu su  imali razumevanje za moju odluku, svi sem Dražena, koji je do te mere pokazivao  nerazumevanje,  netoleranciju, tvrdoglavost i rešio je da ide po svaku cenu, pa makar ga to koštalo i života. I danas ne razumem tu njegovu odluku. Pošto je rizikovao svoj život, odlučio sam da mu, pošto sam bio vođa grupe, dam da mi potpiše izjavu u kojoj je navedeno da ide na svoju odgovornost, da sam snosi posledice za bilo koje nepredviđene  događaje u usponu.

Jedan od problema je bio njegovo sporo kretanje, zbog čega  niko nije hteo da ide sa njim u navezi, pa je morao sam da bude sve vreme, što je veoma rizično pri prelazu preko pukotina, kojih ima dosta na nekim delovima.

20.06. Jutro je  hladno, ali za uspon odlično.  Kuloar je pun snega, što dosta olakšava njegov prelazak, ali zato stena De Gouter, može da pravi problem. Ekipa od 1o ljudi kreće na uspon.  Ja ostajem u kampu na 3 100 mnv, radi logistike. Bogdan i Dejan  zajedno silaze do Chamoni-a, radi Dejanove sigurnosti (doneo sam odluku da ne ide dole sam). Roko i ja ostajemo u kampu.

Nakon 4h dobijamo poruku da su svi sem Dražena izašli sa, po meni, najrizičnijeg dela uspona na MB.  Odmah mi je bilo lakše, jer sam dosta brinuo o tom detalju. Ekipa se pokušala smestiti u dom Du Gouter, ali Francuzi naravno prave problem, kao i uvek. Kažu da nemaju  rezevacije za dom. Nakon par sati urgiranja i prepiranja, prihvataju da ih puste u dom da noće na podu, to je tamo normalna praksa.

Petar je dosta tvrdoglav, neće da noći u domu, da li zbog para ili šta već.  Kopa vučju jamu i u njoj sa Mladenom i Darijem noći. Za razliku od Darija, Peca nema kvalitetnu opremu. U toku noći dobija promrzline na nogama. Sam je kriv za takav ishod i to je po meni bila loša  odluka.

21.06.  Na uspon su krenuli oko 2:00h  i naravno par ljudi je malo kasnilo u startu, tako je to sa ljudima, mora se biti i malo tolerantan. Međutim, Peca počinje da besni i svađa se sa svima. Na kraju ubrzava tempo i ostavlja celu ekipu da sama penje završni uspon, a on sa Mladenom i Majom izlazi na vrh 3 sata pre svih, slika se i silazi odmah do Tete Rousa, bez čekanja ekipe u domu Du Gouter, što nije smeo da uradi, pogotovo što je bio zadužen, a i plaćen da celu ekipu vrati sigurno do kampa, a ne da ih ostavi da se sami snalaze na steni,  pri silasku. Veoma  nekorektno s njegove strane, što me je jako naljutilo kada sam video da je sišao sam, a trebalo je poslednji da siđe .

Mladen i Maja su bili jako iscrpljeni i umorni, videlo se odmah da su se preforsirali.

Nakon što je došao u kamp, tražio je da sa Mladenom odmah nastavi silazak, što ja nisam dozvolio. Čekao sa dok se svi ne spuste sa stene. Posle 3-4 h, svi su sišli, čak i Dražen na moje iznenađenje i rekli mi za  Pecino ponašanje u planini, a to sam i sam zaključio, posmatrajući razvoj događaja do tada. Peca se tada naljutio na mene počeo da besni i da psuje, što je trajalo i sutradan, ali ja nisam kriv što je sam sebe doveo u tu situaciju, da su mu noge promrzle i da ne može da hoda. To je,  po meni, bila njegova neiskusna  odluka da spava u jami sa mokrim nogama.

Odmah nakon što je Dražen sišao, a on je bio poslednji, počela je strašna oluja i gledali smo iz doma kako službe spasavanja skidaju ljude sa stene helikopterima. Dražen je tek tada shvatio ono o čemu sam mu ja pričao, jer, da je samo malo zakasnio bio bi i sam u takvoj situaciji.

Spakovali smo se, prenoćili u kampu po lošem vremenu, po oluji, uz ledenu kišu i jaku grmljavinu koja je trajala do jutra.

22.06. Spakovali smo stvari, šatore i  polako krenuli da silazimo do Chamonija, ali kada smo došli do železnice, videli smo da je tunel zatvoren, da ne možemo tuda da prođemo, pa smo morali dužom stazom, pored glečera, da silazimo 3 sata duže nego što bi nam trebalo, što nas je dosta izmorilo iako smo već  bili premoreni.

Na naše iznenađenje staza je bila veoma zanimljiva, nekoliko vodopada, prolaz pored glečera, tako da smo, uživajući u lepoti predela malo i zaboravili na umor i icrpljenost.

Peca je svo vreme silazio u papučama  i pored toga što sam hteo da mu pomognem sa opremom, da preuzmemo njegovu opremu kako bi se lakše  kretao, on je i dalje demonstrativno odbijao saradnju  i psovao. Na kraju sam digao ruke i otišao, pa neka silazi sam, kad je toliko tvrdoglav.

Stigli smo napokon do žice. Spustili se do Les Hoshes, pozvali vozače da dođu po nas i otišli u Chamonix, na odmor, jelo i  noćenje u motelu.

23.06. Pakujemo se ponovo i oko 10:00 napuštamo motel. Odlazimo do grada po hranu i krećemo  na oko sat  vremena udaljene, Aoste, pa do Ponta u Italiji, gde se na parkingu prepakujemo i krećemo lagano uređenom, popločanom stazom, sa koje se pruža divan  pogled. Imamo lepo vreme do doma Vittorio Emanuelle na visini od 2 735 mnv. Trebalo nam je laganim hodom oko 3,5 h do doma. Iako smo planirali da spavamo u šatorima, našli smo mesto u starom domu za 10 e po osobi, pa tu i noćimo.

24.06. Plan je bio da u dva ustanemo i krenemo na uspon ,naš cilj je naj viši vrh Italije Gran Paradiso 4061 m.n.v. Tako i uradismo. Međutim,  kad smo videli da niko ne ide tako rano na uspon, vratili smo se na još malo spavanja i ustadosmo oko 4:00 i  to je bilo pravo vreme. Polako, sve grupe kreću na uspon, pa i mi.

Moja greška, priznajem. Nisam se dobro informisao, al malo više spavanja svima je dobro došlo.

Svi smo krenuli na uspon sem Martina i Pece, koji su ostali u Pontu, zbog povreda.

Roko je odmah, nakon par stotina metara odustao zbog polomljene dereze. Kretali smo se lagano, neki malo brže, ali smo svi, sem Dražena i Bogdana, bili u isto vreme na vrhu, nakon 4 sata hoda po hladnom  i jakom vetru. Temperatura je bila oko -20˚C, što je bilo dobro za silazak, jer su dereze  dobro držale.

Vetar je bio prejak i  bilo je hladno. Prsti na rukama su počeli da mi mrznu i pored dobrih rukavica, tako da se nismo zadržavali mnogo, odmah smo krenuli svi da silazimo, sem Makedonaca , koji su čekali da se raziđu ljudi sa stene na kojoj je Bogorodica, kako bi se slikali pored nje. Nakon dva sata silaska bili smo u domu. Sačekao sam da svi siđu do doma, pa sam krenuo sa  Tanjom  i Dareom , da silazim do Ponta pre svih, kako bih im rezervisao kamp za noćenje. Tako i uradih. Rezervisao sam dom i poslao vozače da dočekaju celu grupu.

Uveče sam okupio grupu i sazvao sastanak u kome sam im čestitao i zvanično na uspesima u planini  i na ostvarenim vrhovima. Čestitao sam i onima koji nisu uspeli u tome, jer je  po meni, mnogo važnije znati kada odustati i to odlučiti na vreme, nego svojim ponašanjem ugroziti sigurnost grupe, pa i samog sebe.

Noćimo u takođe, odličnom kampu u Pontu i  25.06. oko 9:00 polazimo preko Aoste, uz kraće odmore, na put za Beograd, gde smo došli 26.06. oko 5:00 sati ujutru.

Zahvaljujem se svim učesnicima na razumevanju i ukazanom poverenju. Uz sve probleme kroz  koje smo prošli, mislim da smo svi zadovoljni  izvedenom akcijom, a posebno mi je drago što sam upoznao nove prijatelje sa kojima ću se sigurno i ubuduće družiti na raznim usponima.

Organizacija :KES – Pozitiv – Kučevo

Vodiči:

Aleksandar Tijanić

Petar Šunderić

Tekst i  fotografija: Aleksandar Tijanić

Lektor :Vesna Djordjević

učesnici :

Mladen Makojević

Dejan Živković

Dražen Mandić

Bogdan Putnjiković

Davor Rajšel

Tatjana Zajec

Darien Folja

Maja Boškoska

Vladimir Stojanovski

Ivana Nikolova

Ilinka Ristevska

Martin Micevski

Marjan Ristevski

vidi dalje>

Iz Beograda smo krenuli nas četvorica put  Slovenije 01.04.2011. u 22h. Nakon noćne vožnje, ujutru smo stigli u Sloveniju, u malo selo Mojstrana, ispod Julijskih Alpa, odakle kreće naša tura ka Kredarici i Triglavu.

vidi dalje >

Oko 7h nalazimo se sa dva planinara Slovenca, koji će nam pomoći na putu i do Triglava. Branko Vidmar je planinarski vodič, Matej Bizjak je alpinista. Nakon kafe u lokalnoj kafanici terenskim vozilom odlazimo do doline Krme gde raspakujemo opremu, prepakujemo rance i krećemo na pešačku turu do doma Kredarica. Polazna pešačka tura kreće sa nekih 900 mnv. Vreme je odlično, temperatura je u plusu i sneg je dosta stegnut, pa nije problem za pešačenje. Kroz dolinu Krme, između dva masiva stena, prolazimo preko već pokrenutih lavina koje su protutnjale pre neki dan. Poneka se lavina odvali, ali samo je čujemo sa druge strane masiva, tako da sa naše strane, za sada nema opasnosti. Na pola puta, posle nekih 4,5 sata hoda, pravimo manju pauzu kod Planinske kuće koja ne radi i nastavljamo dalje prema Kredarici. Dosta planinara Slovenaca se penje uz  planinu noseći skije  i  bordove. To je za njih sasvim normalno, kao odmor za vikend. Slovenci su poznati kao odlični skijaši i alpinisti i veoma su aktivni u prirodi.

Nakon 8 sati pešačenja sa teškim rancima stižemo do Kredrice 2 525 mnv. Nije bio nimalo lak zadatak i penjanje nas je dosta izmorilo. Odlazimo u dom, u već rezervisanu sobu od 11 eura po osobi i ostavljamo stvari.

Dok se mi raspakujemo, naš drugar, alpinista Matej, kreće sam da osvoji Triglav u predvečerje. U prvi tren mislili smo da je poludeo, ali nakon 3 sata, pre samog sumraka, eto Mateja vraća se sa osvojenog vrha. Tada smo shvatili koliko taj čovek  ima iskustva i koliko od njega možemo da naučimo.

Večeramo u trpezariji. Poneko pivo nas okrepljuje. Izlazimo napolje i uživamo u zalasku sunca, koje je na ovim visinama poseban doživljaj. Svetlost je neverovatno crvena i pogled je fantastičan. Napravili smo nekoliko fotografija. Smrkava se i postaje prilično hladno. Ulazimo u dom i odlazimo na počinak.

Jutro 03. april, prohladno je. Pakujemo se i spremamo da u 7h krenemo na uspon severnom stranom Triglava. Pojačan vetar nas, na ulasku u smer, upozorava da može biti nezgodno, ali već nakon par prevoja vetar slabi i lakše se penjemo.

Na samom početku smo  videli da neće biti lako, iako je to zaleđena strana, prilično je eksponirana. Koncentracija je veoma bitna i pažnja mora da bude 100 posto. Slobodno mogu da kažem da je ovo alpinistički smer. Stena je na nekim delovima suva, na nekim delovima zaleđena. Cepini se koriste uglavnom šiljatim delom i to jedva da uspevamo da ih zabodemo od čvrstine leda.

Problem je što nema osiguranja. Sajla, koja je tu leti, sada je ispod snega. Tek se na nekim delovima vidi i više će nam pomoći pri silasku nego na samom usponu.

Ne možemo da postavimo svoje osiguranje, jer nema mesta za obilazak, a zbog velikog broja penjača, samo bismo napravili problem drugima, koji su dosta brži u usponu. S toga nam ostaje da se maksimalno koncentrišemo i nema mesta za greške. Rizik je prevelik.

Nakon sat vremena prelaska stena i eksponiranog dela, dolazimo do grebena Malog Triglava. Sada smo, čini se, na dosta sigurnijem delu, ali sada nailazimo na noževe. Oni su, takođe, eksponirani i tanki. Sajla se vidi, ali se ne može koristiti, daleko je. Gazim nogu pred nogu, lagano i koncentrisano, da ne zakačim neku derezu. Prelazim noževe i čekam ostale. Pravimo pauzu dok  čekamo da se spusti grupa penjača sa završne stene Triglava, kako bismo mogli  da nastavimo penjanje na istu.

Nakon pola sata grupa prolazi pored nas i mi nastavljamo dalje u završnu stenu, do samog grebena Triglava. Sajla je delom vidljiva i pomaže pri usponu. Nakon dva sata penjanja  od Kredarice,  stigli smo na vrh Triglava, najviši vrh stare Jugoslavije. Naši drugari Slovenci i jedan član naše ekipe, su već krenuli na silazak. Izašli su pola sata pre nas na vrh. Pravimo par fotografija. Vreme je fenomenalo, sunčano, bez vetra i doživljaj je mnogo dobar. Dosta napora smo uložili da bismo bili ovde i to se teško može rečima opisati. Sada nas čeka silazak. Sunce već uveliko greje, sneg se topi i klizavo je. Čeka nas dosta opasnih deonica.

Polako silazimo. Oseća se proklizavanje na nekim delovima, dosta se propada i sneg se lepi za dereze, što otežava prijajanje istih. Skoro ceo smer silaska smo morali da ispenjavamo sem delova na grebenu. Na delovima gde je stena ispod, još je čvrst led, pa je klizavo.Jedva da uspevamo da zabodemo cepine. Već smo na izmaku snage, a treba sići zahtevne deonice, a potom još do doline Krme.

Posle nekih dva sata ispenjavanja, već smo pri samom kraju smera. Ostala je još jedna eksponirana deonica i silazak na greben, gde je dom. Sneg je na ovom delu obasjan suncem , ispod nogu počinju da klizaju ploče snega, proklizavam na skoro svakom drugom koraku, dereze su pune snega, jedva da uspevam da ih istresem. Polako idem nogu pred nogu  i evo nas kod Kredarice.

Silazimo do Kredarice, gde sumiramo iskustva i pravimo pauzu. Nakon sat vremena, pakujemo stvari i nastavljamo put do Mojstrane. Sneg je otopljen, mokar i dosta se propada. Dosta smo se namučili, dok smo silazili. Oko 17h smo u dolini Krme, pakujemo stvari u terensko vozilo i krećemo sa drugarima do Mojstrane na piće i polagano na put za Beograd.

Visinska razlika prvi dan 1 600 m;

Visinska razlika drugi dan 2 500 m;

učesnici : Dragan Pavlović

Vladimir Stojanovski

Branko Vidmar

Matej Bizjak

Tekst  i  fotografija:  Aleksandar Tijanić .

Lektor :Vesna Djordjević

Prvu  nagradu  u kategoriji  Planinari i planina,  dobila je fotografija  Vetar na vrhu Mont Blana, snimljena   u    ekspediciji  2010. godine.  Autor:  Aleksandar Tijanić.

vidi dalje >